Passport, a poem by Rafeef Ziadah

Rafeef Ziadah : Pasoš

NAPOMENA

Svima koji barataju engleskim jezikom se preporučuje da poslušaju originalnu izvedbu autorke.  Ako je neko inspirisan da uradi bolji prevod, bićemo sretni ako nam ga pošaljete. S obzirom da u engleskom jeziku u prvom licu jednine ne postoji oznaka muškog i ženskog roda, u prevodu je namerno korišćena njihova neizmenična upotreba.

UVOD

Rafeef Ziadah (autorka pesme) :  “ Ono što nisam znala do skoro je da kada dobijete kanadsko državljanstvo, kao i australijsko,   treba da položite zakletvu kraljici, kraljici Engleske! Kad dođete, oni vam daju parče papira na kojem piše : Zaklinjem  se kraljici i svim njenim naslednicima ( na engleskom: heirs). U prostoriji punoj ljudi kojima engleski jezik nije maternji, reč  “heirs” veoma liči na  “hairs”  (dlake).                                                                                                        Dakle, ovo je pesma o tome šta znači biti ilegalan i o polaganju zakletve kraljici i njenim dlakama.”

 

Pasoš

Danas je moj dan!
Danas je moj dan,
vidiš li da je danas moj dan,
postaću jedan od vas,
postaću jedna od vas, posednika pasoša,
jedan od vas, legalnih, legalnih,
legalnih, legalnih, legalnih!
Jedna od vas.
Danas je moj dan, postaću jedan od vas
i sve što treba da uradim je da podignem ruku
i da se zakunem kraljici
i svim njenim moćnim,
moćnim dlakama!

Nisam siguran na koje dlake se tačno misli.
Ali sada nije vreme da se postavi to pitanje.
Sada nije vreme da se govori o britanskom kolonijalizmu.
Nije vreme da se pitamo koliko je bogatstvo kraljice,
sada je vreme da se osmehnem, svojim najsjajnijim osmehom
i da se zakunem kraljici,
i svim njenim moćnim,
moćnim dlakama.
I kunem se ako bi me pitali da se udam za Charles-a,
danas bih to učinila.
Zato što je danas moj dan.
Danas je moj dan, postaću jedan od vas
legalnih, legalnih, legalnih, posednika pasoša.
Jedan od vas.

Ali on me nije ni pogledao,
on me nije ni pogledao,
skriven iza sivog stola, čudnim osmehom,
čak me nije ni pogledao.
Nije me pitao za ime,
nije pogledao fotografiju da bi ustanovio
slaže li se sa licem ili starosnim dobom,
nije pitao koliko dugo i gde ću da boravim
ili razlog moje posete,
on me nije čak ni pogledao.

Nije me poslao na kraj reda, ili u malu prostoriju,
u tu malu prostoriju, skrivenu na aerodromima
koju vi nikad ne vidite,
nije me držao da stojim go, sam,
s gumenim rukavicama ispipavajući kožu,
tražeći dokaze za nešto što nikad nisam razumeo:
šta imigracioni službenici misle da krijemo ispod kože?

I za trenutak, iskreno, za trenutak
hteo sam da se otrgnem,
htela sam da mu objasnim da je pogrešio,
da mu objasnim da postoje pitanja koje treba da pita,
da postoje mašine, da postoje mašine
da uvek uvek uvek
postoje neke nove mašine,
mašine, koje trebaju da testiraju
mašine, koje skeniraju naše retine
izazivajući psihički šok
mašine, koje kodiraju pogrbljene skelete
u cik-cak redovima za vizu.
Mašine, mašine koje uzimaju
biometrijski otisak vrhova mojih prstiju,
i pronalaze moju baku, skrivenu ispod ruševina.
Mašine, mašine koje će vam reći
“Nisam tu da oduzmem vaše radno mesto.
Obećavam, nisam tu da bih uzeo vaše radno mesto!”
Mašine! Koje će vam reći
“Ako dobijem posao, nikad neću
pitati za minimalnu zaradu,
ja nikad neću pitati za minimalnu zaradu.”
Mašine! Mašine! Koje mogu skenirati naše retine,
izazivajući psihički šok
i uzeti biometrijski otisak naših prstiju
da bi vam rekli našu istoriju…
Istoriju skrivanja na brodovima preko Mediterana,
Istoriju potapanja tih brodova u Mediteranu…

Ali on me nije ni pogledao.

Vidiš, ništa se nije promenilo između 12. i 13. jula,
apsolutno se ništa nije promenilo između 12. i 13. jula,
Moja ilegalna koža,
Moje ilegalne kosti,
Još uvek nose moje ilegalno “Ja”.

Samo sam podigla ruku i zaklela se
kraljici i svim njenim moćnim,
moćnim dlakama.

 

 

Advertisements
This entry was posted in ZINE: Externalisation of EU migration politics. Bookmark the permalink.