Šta znači “imati sve pod kontrolom”???

Razmišljali smo da li da objavimo ovaj post, jer ne želimo upasti u zamku detaljisanja, a opet bez nekih detalja se ne može posmatrati šira slika jer upravo ti detalji  čine tu sliku, i često veoma dobro ilustruju šta se zbiva iza lepo prezentovanih projekata, fotografija i medijskih priloga.

Juče smo ponovo sreli grupu romkinja sa decom na ulici, u blizini parka. Nekoliko puta su već pokušavale da uđu u Miksalište i da zamole za pomoć. Jedna od njih nam je rekla da im ne dozvoljavaju da uđu i da su ih pojedini volonteri nekoliko puta do sada grubo oterali iz Miksališta, govoreći da se ” više ne vraćaju”, da “donacije nisu namenjene romima već izbeglicama” .

Kada su posle izvesnog vremena shvatile da kao romkinje ne mogu dobiti ni konzervu sardine , jedna od njih je rešila da stavi maramu na glavu i da se pretvara da je migrantkinja. Ni to joj nije pomoglo, prepoznali su je i po njenim rečima oterali.

Hoće li neko iz tih organizacija ustati i reagovati, stati u odbranu romkinja, beskućnika i dece koja žive i prinudno rade na ulici ili će i dalje ostati neutralni i politički korektni u svojim toplim kancelarijama štiteći kapitalistički sistem i njegove sluge? Sve ovo neodoljivo podseća na jedno mračno doba kada su se ispisivali rasistički i nacionalistički plakati na kojima je pisalo – “Zabranjeno za …”.

Nekoliko meseci, svake subote tokom akcija solidarnosti Chai Not Borders važio je princip ; sve što se skupi i skuva je za sve. Dolazili su penzioneri, radnici,  beskućnici,  grupa romskih dečaka koji su uvek pomagali prilikom kuvanja, deljenja čaja i donacija. Čaj se nije kuvao isključivo radi čaja već radi druženja sa ljudima, podrške i solidarnosti sa svima, jer ono što nas spaja je da se svi gušimo u kapitalističkom režimu, u kome je profit i zaštita kapitala iznad dobrobiti ljudi.

Jednom prilikom smo zatekli volontera, koji je sa flašom jurio dečaka.                                       “Krade mobilne telefone”- vikao je i pokušavao da plastičnom flašom pogodi dečaka. Da li taj volonter isto reaguje kada bande lopova noću dolaze u parkove, prebijaju i pljačkaju ljude. Da li će taj volonter da interveniše ako policajci dodju u park, rasno profilišu ljude i maltretiraju ih?  Da li će i njih juriti sa flašom u ruci ?

^077771F8F053CF48BF3DF7C3937B690D8E9B469D88BED0F679^pimgpsh_fullsize_distrAko organizujemo i širimo akcije SOLIDARNOSTI i PODRŠKE, onda smo solidarni sa svima, bez izuzetka. Ako pružamo pomoć, ona ne sme da bude selektivna. Inače je to pomoć upakovana u humanitarni rasizam.

Sada su trendovi “migracijski” i svedoci smo nemilosrdne borbe u NGO “sektoru”. Male grupe formirane od volontera preko noći postaju “registrovane organizacije”, otvaraju se računi, započinju se online donatorske kampanje za koje niko ne zna KO i na koji način barata novčanim donacijama i po kojim kriterijumima se usmeravaju, formiraju se fondovi, okupira se mass medijski prostor u svrhu reklamiranja i promovisanja. Objavljuju se fotografije na kojima identitet ljudi i dece nije zaštićen, objavljuju se njihovi podaci zbog kojih u slučaju deportacija u njihove zemlje mogu imati opasne  posledice. Nastaje monopol i hijerarhija koji blokiraju i onemogućavaju rad nezavisnim, nehijerarhijskim, neprofitnim, samoorganizovanim grupama i pojedincima koji nisu deo sistem-kontrol menadžmenta i koji nisu finansirani od strane države, političkih partija, verskih organizacija i kapitalističkih, elitističkih krugova. Obzirom na sistem finansiranja- jasno je na koji način takve organizacije mogu jedino da funkcionišu i ko određuje pravila i limit igre.                                                                                                                                                 Postoje mnoge individue unutar organizacija koje pokušavaju da se izbore za pravo glasa, da ukažu na nefunkcionalnost i surovost sistema ali njihov glas ne može da se čuje jer nailaze na neprobojni zid ćutanja, ucena i cenzurisanja.

Kolaboracija mnogih EnDŽiOista sa policijom je sastavni deo njihovog posla. Reć “nezavisne” postoji u većini slučajeva samo formalno. Na koji način su nezavisne, kako tu nezavisnost pokazuju i ostvaruju na terenu i na konkretnim primerima kada je u pitanju sistemska i policijska represija, kriminalizacija i ilegalizacija?

Veoma je uznemirujuće videti sve te volontere raznih zemalja –  koji su iz nesumnjivo dobrih namera došli da pomognu u doba “krize”- kako su iskorištavani da bi obavljali policijske poslove, formirali uredne redove, i pazili da sve bude “pod kontrolom”. Deluje da nisu svesni da rade za besmislen sistem u kojem hiljade ljudi  pati, ponovo, jer umesto ljudskih života prioritet imaju registracije, uzimanje otisaka, birokratija, papiri…

Teško ostati smiren kada vidite volonterku koja ne može da donese samostalnu odluku, već čeka dozvolu policije da bi “pustila” grupu od 50-ak ljudi (koja se smrzava na ledenom vetru) da se pomeri  5 metara napred i uđe u šator. Ili  zaposlenike, “eksperte” iz Komesarijata za izbeglice koji su se pojavili ujutro na prelazu Berkasovo-Bapska da bi izvršili naređenje policije – da “očiste” teren od ljudi, koji su našli zaklon od prehladnog vetra pokraj kontejnera nekih organizacija.  Jedan od njih je šutirajući  budio ljude i  urlao kako se svi moraju pomeriti. Ni umor, ni stress, ni fustracije ne mogu opravdati ovakve postupke.

^93D537A9012FAC513173FAF36AF11B32BE3A1FAF9B8B12634C^pimgpsh_fullsize_distrJako je bitno da ne zaboravimo da  EU, koja sprovodi i propagira anti-migracionu politiku, gradi zatvore i logore, postavlja bodljikave žice, aparthejdne zidove, jača i militarizuje granice štiteći capital, u isto vreme finansira “humanitarne” projekte i propagira “evropske vredosti” ignorišući i prikrivajući svoje učešće u kreiranju ratova, naoružavanju diktatorskih režima ili fantomske opozicije.

Iza svih tih projekata i politike, ne samo EU već i globalne, ostaju zgrčena tela u kontejnerima ugušenih ljudi, ostaju zatvori u kojima ljudi izvršavaju samoubistva, štrajkuju glađu, ostaju deca koja su razdvojena na granicama od svojih porodica, ostaju nepokretni ljudi u blatu, ostaju neobeleženi grobovi širom Evrope, Sahare, Negeva…  Retko ko će biti spreman da o tome javno govori i da to nazove pravim imenom – eksploatacijom nesreće, ljudske patnje, posledicom krvavih imperijalističkih ratova radi profita i ekploatcije jeftine radne snage, prirodnih i naftnih bogatstava zemalja čija ekonomija je uništena “demokratskim” bombardovanjima od strane zapadnih sila predvođenih kriminalnim NATO savezom. Premalo se priča o životima onih koji žive pod vojnim okupacijama, o onima koji su stradali u nekoj od „ kolateralnih šteta“, ili su žrtvovani radi “bezbednosti granica”.

Možda u ovom tekstu nema konstruktivne kritike, a ne postoji ni zaključak jer ovom ludilu nema kraja ukoliko ljudi ne budu reagovali direktnim akcijama podrške i solidarnosti, i ako se ne budu borili za slobodu, jednakost, za nestanak licemerja, tlačenja, klasnog sistema…

This entry was posted in ZINE: Externalisation of EU migration politics. Bookmark the permalink.